Nos encontramos ante el momento de elegir

Los abajo firmantes, agentes sociales, educadores, creadores, ¿queremos perpetuar un sistema escolar tan a menudo destructor de inteligencias y de personas, ya sean adultos o niños? ¿Queremos seguir perpetuando prácticas pedagógicas que no cambian, contenidos de enseñanza inamovibles, una evaluación-selección heredada de épocas pasadas? No.

El pedagogo está condenado a la utopía.

Llevar la esperanza, creer en el futuro no es un asunto de virtud sino de inteligencia social y coraje. Tomar distancia, suspender la violencia, cultivar la empatía, construir espacios para pensar y actuar juntos, estar atentos a las palabras y sus usos, construir lo individual en los colectivos, debatir, son los fermentos de nuestro compromiso.

Sin una Escuela que autorice y permita construir un futuro común y digno a todos los niños y adultos de nuestros países -sin una escuela que busque transformarse de verdad-, no es humana ni políticamente posible una salida con futuro. El desafío no es fácil, pero ya está en marcha extensamente, lo certifican numerosas prácticas en Francia y en el mundo.

La humanidad es UNA. Su diversidad es su riqueza. El Todos capaces debe guiar nuestra acción educadora y ciudadana.

Los hechos

 Todo se ha dicho pero nada se hace

Conminaciones paradójicas

 Somos los herederos de un contrato social tácito que otorga a la Escuela la doble misión de:

– educar e instruir a todos los niños.

– organizar, al mismo tiempo, la sociedad seleccionando a esos niños.

Los abajo firmantes, actores de la Escuela, padecemos esta esquizofrenia. Nos impide llevar a cabo nuestra misión educadora. Diagnosticada por los estudios en educación, esta situación perdura por la fuerza de las costumbres escolares.

La Escuela se ha convertido en una institución que necesita, paradójicamente, del fracaso para funcionar. Calificación y descalificación se asocian como las dos caras de una misma moneda. Sin descalificación de unos no hay calificación de otros.

La Escuela ha inventado y desarrolla, con mayor frecuencia cada vez, una serie de remedios y dispositivos para los males que genera ella misma, pero siguen siendo ineficaces, empeorando el daño que esa Escuela tiene que subsanar. Porque las nuevas profesiones que viven de ese reparar necesitan del fracaso para perdurar. El círculo vicioso está listo.

Una cuestión central oculta

Entre las paredes de las escuelas «se deposita» este reto de sociedad tan capital como inconfesable: la selección precoz de los futuros excluidos de los «buenos roles sociales». Se acepta esta selección porque aparece como legítima.

Una legitimidad cuestionada

Esta legitimidad la construye social y pedagógicamente el proceso de los niños puestos en situación de fracaso, los cuales interiorizan muy pronto la convicción subjetiva de que son responsables de su propia exclusión de ciertos cursos, ramas de aprendizaje o establecimientos de prestigio. Tal vuelco de la responsabilidad se ha adueñado de numerosos padres de alumnos.

La Escuela consigue así un enrevesado objetivo: hacer que el fracaso escolar producido sea al final asumido por los alumnos y sus padres. Pero ninguno de los actores es consciente de este fenómeno. Los padres de alumnos tienen total confianza en las promesas hechas por la Escuela.

Libertad, igualdad, fraternidad, valores que la Escuela proclama y que son negados por una selección que se escuda tras argumentos que se pretenden formadores: «la necesidad de la nota», «lo adecuado de la competencia», el castigo. En realidad, lo que hacen estos argumentos es reforzar la segregación social, jerarquizando los saberes, las culturas y los seres.

Luchar

No se puede luchar contra un fracaso escolar programado, intrínseco a la Escuela. Sirven a esos fines muchas prácticas escolares que responden a lo que preconiza la institución. Únicamente un puñado de militantes consigue resistir a ese torbellino segregador. La desobediencia es, pues, inevitable.

¡Existen, sin embargo, prácticas no selectivas y clases donde no se aburre uno! ¡Donde «la escuela no duele»! Donde es un placer enseñar y aprender. Pero como su éxito traería consigo el hundimiento del sistema este último, en consecuencia, no puede ni valorizarlas y mucho menos integrarlas. Estas gozosas experiencias son por ello marginales y, por ende, no pueden propagarse.

Los experimentos de los movimientos pedagógicos, poniendo a prueba una escuela sin exclusión y teorizando sus experiencias y logros son, por lo dicho anteriormente, desvalorizados sistemáticamente y sus términos reutilizados, desviados y tergiversados. Como todas las experiencias que hacen temblar mucho al sistema. No se pone en marcha, tampoco, una formación del profesorado que sea una formación de pedagogos, unos profesionales-investigadores que estén en alerta hacia lo social y propongan «teorías prácticas» en función de las necesidades de su centro de trabajo. Todo ello priva a la Escuela de ricos modelos de comprensión de la acción educativa.

Es urgente, desde el punto de vista de la democracia, volver a pensar el contrato escolar actual, salvo si lo que se quiere es dejar que desaparezca la Escuela pública.

                                       Desmontar el presente, inventar el porvenir

Comprender e interpretar para poder proponer

A la Escuela le cuesta deshacerse de las concepciones que han prevalecido y siguen prevaleciendo hoy en día en nuestras sociedades no igualitarias: la explotación del hombre por el hombre, el esclavismo, las migraciones no consentidas, los autoritarismos de toda índole, los conflictos, guerras y colonizaciones, el sexismo, el racismo, las justificaciones étnicas, el rechazo de la pluralidad de las Historias, el miedo al «otro».

Osar la utopía es una condición necesaria para construir y reconstruir una sociedad planetaria, libre, emancipada de la vuelta a las andadas. Y ante todo en la Escuela, donde se trata de romper con certezas, opiniones y creencias, que pesan como una losa sobre el porvenir de los jóvenes, para sustituirlas por propuestas más emancipadoras.

Nuestras utopías frente a concepciones y argumentos que perduran:

– La creencia que es imposible evitar las exclusiones, discriminaciones y violencias que reinan en el seno de las instituciones de la República.

Nuestra apuesta consiste más bien en crear las condiciones de una mezcla de culturas, de una «criollización» con el fin de hacer surgir, a través de los relatos de vida y la historia de los desplazamientos humanos, formas nuevas de producción (obras, relatos y relaciones). Volver a enlazar los hilos de la historia y construir y compartir, juntos, un porvenir.

– El niño pensado como un ser débil, malo, por corregir, por enmendar, inclinado a la pereza, incapaz de juicio y al que sólo pueden enderezar la autoridad, los castigos, y la tolerancia cero.

Es necesario cambiar esta concepción del niño, nuestra relación con la escuela, con el aprender, con la cultura; permitir a los valores humanistas el ser transmitidos al mismo tiempo que el saber;

trabajar democráticamente con los ciudadanos de cualquier cultura, sin asignación identitaria, sin territorio de relegación, sin jerarquización.

– La fraternidad confundida con la compasión que valoriza la ayuda al «desfavorecido» y le sirve de apoyo, reforzando y legitimando así las desigualdades.

Por el contrario, es en el ámbito de la solidaridad entre todos los actores implicados en el aprender en el que puede construirse la fraternidad que las lecciones formales o informales de moral dispensadas sin descanso impiden construir.

– «La igualdad de oportunidades» pretendidamente garantizada por la Escuela es una mentira social. Refuerza un sistema injusto consolidando en cada cual el sentimiento de que «merece» su suerte. Prohíbe que nos quejemos o que exijamos, ya que ¡«se ha hecho todo» por dar a todos la oportunidad de éxito! Esta mistificación se apoya en el postulado de que el éxito de los unos y el fracaso de los otros se explican por los «dones» recibidos, o por el nacimiento, o por el mérito personal.

Afirmamos que estas representaciones emanan de una concepción errónea del desarrollo y del aprendizaje. Y de una dificultad para reconocer que el éxito y el fracaso son construcciones sociales. De ahí la urgencia por analizar juntos, de manera crítica, los mecanismos de diferenciación y jerarquización social; de (hacer) comprender las violencias de clase que operan tanto en la Escuela como en todas las instituciones, las cuales favorecen la reproducción de las desigualdades.

– La concepción explicativa de la transmisión de los saberes, que pone en manos de la inteligencia del maestro la tarea de llenar el espacio que separa al ignorante del saber: da validez y refuerza la desigualdad concebida como una evidencia; provoca la renuncia de los dominados a los saberes que piensan inalcanzables.

Por el contrario, debemos apostar por la investigación y la inventiva pedagógica para crear una fraternidad productora de emancipación; por la inteligencia colectiva entre los que aprenden y todos los actores de la Escuela; por la solidaridad en el corazón mismo del acto de aprender; por la capacidad de los que enseñan para poner en práctica dispositivos que permitan a cada cual tener éxito junto con los otros.

– El «saber ser», nueva imagen de la normalización. Amolda al que aprende a un alumno idealizado, puntual por naturaleza, asíduo, implicado, participando espontáneamente en la vida del centro y «con suerte» ¡desprovisto de todo espíritu crítico!

Frente a ello, queremos construir un espacio de pensamiento y de acción en el que del plantearse preguntas surja la sorpresa, la curiosidad y el placer de aprender con los otros. La construcción de sentido es el motor de todo aprendizaje y vector de emancipación individual y colectiva.

– La convicción de que la competencia es fuente de motivación, que incita al aprendizaje, que justifica los esfuerzos y sacrificios, separando placer y trabajo.

Lejos de cualquier deseo de estandarización queremos, gracias a la cooperación, reunir placer y trabajo, favorecer los hallazgos, tener en cuenta la experiencia de cada cual, cultivar la empatía.

– El sistema de selección que, orientando las actividades de los alumnos hacia la obtención de buenas notas antes que hacia la adquisición y consolidación de los saberes, pone en competición a los que aprenden y lleva a puntos muertos, tanto a los alumnos que proceden de los entornos más populares como a la democracia.

Es apremiante ya distinguir control y evaluación. Volver a pensar la evaluación, entendida como construcción de sentido, a partir del análisis de los caminos andados y los que están por andar; despertar el espíritu crítico; crear situaciones de aprendizaje que permitan a los docentes, padres y alumnos constatar el poder formativo del trabajo hecho en un clima de confianza y sin miedo a ser juzgados; apreciar y favorecer los esfuerzos de los que aprenden.

Es urgente ahora, con la fuerza de estas tomas de conciencia y convicciones, transformar nuestras constataciones y nuestras propuestas en actos.

                                       Ambición para la Escuela

Utopía en actos

Necesitamos, para todos, una Escuela ambiciosa, la Escuela de la inteligencia y de la igualdad.

Una Escuela de lo razonable y del realismo: llamamiento a la razón frente al desastre humano actual, llamamiento al realismo para enfrentar los saberes y prácticas en los que apoyarse para hacerla real, contando también con las fuerzas que ya se expresan y sólo piden implicarse aún más en esta utopía común, tanto en lo que se refiere a los aprendizajes como a la construcción ciudadana.

Una Escuela que aliente y promueva la curiosidad, el humor, lo insólito, los encuentros imprevistos, la creación, el empujón intelectual, la perturbación generadora de nuevos descubrimientos que garantice la seguridad para sobrepasar el miedo, aceptar lo difuso, la incertidumbre más que los dogmas; y construir el deseo de aprender, siempre, de hacerse preguntas, de confrontarlas a las de los demás, de resistir a las dominaciones.

Una Escuela que proponga retos, problemas que resolver, dificultades que superar: lo que merece que uno movilice la energía, la inteligencia y la humanidad, porque el esfuerzo es entonces promesa de puertas que se abren, de superaciones inesperadas, de ciencias renovadas, de habilidades ignoradas, de aventuras insospechadas, de emancipación adivinada.

Una Escuela que no jerarquice los objetos que enseña, que niegue el cisma entre lo manual y lo intelectual y sepa, al contrario, poner de relieve, en cada práctica, el pensamiento humano actuando. Una Escuela que no esterilice los saberes en nombre de una supuesta neutralidad, sino que alumbre a los estudiantes acerca de la naturaleza polémica de toda ruptura en el ámbito del pensamiento y del saber.

Una Escuela del saber compartido, de la alegría de aprender y de construir juntos, de incorporarse a la aventura de los que nos precedieron, hacerse un lugar en lo que viene, el mundo que juntos transformamos y construimos.

Una Escuela del Todos capaces que postula e instaura la excelencia de cada cual, por medio de la cooperación, la ayuda mutua y la exigencia. Una Escuela de la igualdad, no de palabras sino de hecho.

Construir esta Escuela ambiciosa, de la inteligencia y de la igualdad, es responsabilidad nuestra.

Para firmar

Para  firmar en nombre de un colectivo, de una agrupación

Para consultar la lista de los demás firmantes

El texto en pdf

 

 

Pred nama je izbor

Da li mi, društveni akteri, prosvetni radnici i stvaraoci želimo da i dalje postoji školski sistem koji tako često, i kod dece i kod odraslih, uništava ličnost i inteligenciju? Da li želimo da održavamo nepromenjenu pedagošku praksu, istovetne nastavne sadržaje, evaluaciju-selekciju nasleđenu iz ranijih vremena? Ne. Utopijsko stanovište je kamen temeljac našeg prodloga za školu i obrazovanje 2017. godine.

Pedagogija je osuđena na utopiju

Polaganje nade i verovanje u budućnost nisu vrlina, već izraz društvene inteligencije i hrabrosti. Prihvatati tuđe mišljenje, obuzdavati nasilje, negovati empatiju, stvarati prostor za zajedničko razmišljanje i delovanje, biti oprezan sa rečima i njihovom upotrebom, stvarati individualnost u kolektivu, raspravljati – to su ideje vodilje našeg angažovanja.

Bez škole koja svakom detetu i odraslom u našim zemljama daje mogućnost i slobodu da izgrade zajedničku i dostojanstvenu budućnosti – bez škole koja pokušava da se istinski transformiše – nikakav trajni izlaz nije moguć u političkom i humanom smislu. Borba nije laka, ali je uveliko započeta. Mnoge aktivnosti u Francuskoj i u svetu to potvrđuju.

Čovečanstvo je JEDNO. Njegova različitost je njegovo bogatstvo. Naša obrazovna i građanska aktivnost mora se rukovoditi sloganom Svi su sposobni.

Činjenično stanje

Sve je rečeno, ali ništa nije učinjeno

Protivrečni zadaci

Mi smo nasledili jedan prećutni društveni sporazum, koji školi dodeljuje dvostruku ulogu:
– da vaspitava i obrazuje svu decu;
– da istovremeno organizuje društvo tako što vrši selekciju iste te dece.

Mi, prosvetni radnici, dovedeni smo u šizofreno stanje. Ono nas sprečava da obavljamo svoju vaspitnu misiju. To stanje, koje potvrđuju istraživanja u obrazovanju, istrajava zahvaljujući načinu rada koji se ustalio u školi.

Škola je postala institucija kojoj je, paradoksalno, potreban neuspeh da bi funkcionisala. Kvalifikacija i diskvalifikacija su spojene kao dve strane medalje. Bez diskvalifikacije jednih nema kvalifikacije drugih.

Škola stvara probleme, a onda osmišljava i razvija razne mehanizme kojima se bori protiv njih; ali ti mehanizmi su neefikasni, a problemi koje škola treba da otkolini i dalje postoje. Jer je novim zanimanjima koja žive od otklanjanja problema potreban neuspeh da bi opstajala. Tako se stvara začarani krug.

Prikrivena suština

Tako se unutar školskih zidova “tajno odigrava” jedan društveni proces, istovremeno suštinski važan i sramotan: rana selekcija onih kojima će biti uskraćeni “visoki položaji u društvu”. To razvrstavanje se prihvata jer izgleda legitimno.

Legitimnost pod znakom pitanja

Tu legitimnost, u društvenom i pedagoškom smislu, stvara sâmo ponašanje neuspešne dece: ona vrlo rano usvajaju subjektivno uverenje da su odgovorna za to što su im uskraćene neke ugledne škole, smerovi ili odeljenja. Tom prebacivanju odgovornosti sve više su skloni i roditelji.

Škola uspešno obavlja svoj zadatak: ona tera učenike i njihove roditelje da u krajnjoj liniji prihvate na sebe neuspeh koji proizvodi škola. Ali niko od aktera nije svestan te pojave. Učenički roditelji imaju puno poverenje u obećanja koja im daje škola.

Sloboda, bratstvo, jednakost, vrednosti koje ističe škola, okrenute su naopačke selekcijom koja se opravdava tobožnjim obrazovnim značajem: “potreba za ocenjivanjem”, “opravdanost takmičenja”, kažnjavanje. Ovi argumenti, u stvari, pojačavaju društvenu segregaciju tako što uspustavljaju hijerarhiju među znanjima, kulturama i osobama.

Boriti se

Nemoguće je boriti se protiv programiranog neuspeha ugrađenog u školski sistem. Razni vidovi školske prakse služe tom zastranjivanju zato što su u skladu sa onim što nalaže institucija. Tom vrtlogu segregacije uspešno se odupiru same retki aktivisti. Neposlušnost je stoga neizbežna.

Ipak postoje pedagoški postupci koji se ne zasnivaju na selekciji i odeljenja u kojima se ne dosađuje! Gde škola nije “mučenje”! Gde se uči i podučava sa zadovoljstvom. Ali pošto uspeh takvih postupaka može da ugrozi sistem, on sam ne može da ih vrednuje i još manje da ih uključi u sebe. Takva dragocena iskustva ostaju isuviše marginalizovana da bi se šire rasprostranila.

Postoje i pedagoški pokreti koji pokazuju kako bi izgledala škola bez isključivanja i čak teorijski zasnivajuju svoje iskustvo, ali se iz istih razloga njihov uspeh sistematski obezvređuje, a njihovi stavovi se pobijaju, opovrgavaju i iskrivljuju. Kao i svako iskustvo koje može da ugrozi sistem. Osim toga, obrazovanje nastavnika ne organizuje se tako da oni postanu pedagozi, prakričari-istraživači čije se društveno angažovanje sastoji u tome što predlažu “praktične teorije” za obrazovanje u skladu sa potrebama svog radnog mesta. To školu lišava dragocenih modela dobro osmišljene vaspitne delatnosti.

Sa stanovišta demokratije, hitno je potrebno preispitati dosadašnju školsku praksu, inače će javna škola kao takva nestati.

Razgraditi sadašnjost, osmisliti budućnost

Razumeti i protumačiti
da bi se moglo predložiti

Škola se teško oslobađa shvatanja koja su preovladavala ranije, a preovladavaju i danas u našem društvu nejednakosti: eksploatacija čoveka od strane čoveka, porobljavanje, prinudne migracije, razni oblici autoritarnosti, sukobi, ratovi i kolonijalizacija, seksizam, rasizam, etničko razdvajanje, odbijanje istorijskog pluralizma, strah od “drugog”.

Odvažiti se na utopiju predstavlja neophodan uslov za konstrukciju i rekonstrukciju planetarnog društva oslobođenog zabluda iz prošlosti. I to najpre u školi, gde upravo treba preispitivati ona uverenja, stavove i verovanja koji opterećuju budućnost mladih, i zameniti ih predlozima koji imaju veću emancipatorsku vrednost.

 

Naše utopije u vezi sa uvreženim shvatanjima i stavovima :

–  Uverenje da je nemoguće izbeći isključivanje, diskriminaciju i nasilje koji vladaju u institucijama Republike. Mi se, naprotiv, zalažemo za to da se stvore uslovi za mešanje kultura, za “kreolizaciju”, kako bi se kroz ljudske priče i pokretljivost pojavila nova dela, novi ideali i novi odnosi. Ponovo povezati istorijske niti i zajednički stvarati budućnost koju ćemo deliti.

– Dete koje se smatra slabim, lošim, koje treba korigovati i uspraviti, koje je nerazborito i sklono lenjosti, a koje mogu da usprave jedino autoritet, kažnjavanje i “nulta tolerancija”. Neophodno je promeniti takvo shvatanje deteta, kao i odnos prema školi, učenju i kulturi; omogućiti da se humanističke vrednosti prenose istovremeno sa znanjem; demokratski raditi sa građanima bilo koje kulture bez obzira na njihov identitet, bez izopštavanja, bez uspostavljanja hijerarhije.

–  Bratstvo se meša sa sažaljenjem, što podstiče i održava pomoć “defavorizovanima” i na taj način pojačava nejednakost i čini je legitimnom. Naprotiv, solidarnošću svih aktera angažovanih u učenju može se izgraditi bratstvo, čije stvaranje sprečavaju formalne i neformalne lekcije koje se neprestano dele.

– “Jednake šanse” koje navodno garantuje škola jesu društvena laž. One učvršćuju nepravedni sistem razvijajući osečanje da svako “zaslužuje” svoju sudbinu. One sprečavaju da se neko žali ili da nešto zahteva, pošto je već “učinjeno sve” da bi se svima dala šansa da uspeju! Ta obmana zasniva se na postavci da se uspeh jednih i neuspeh drugih objašnjava urođenim “darom” ili pak ličnom zaslugom.

Mi tvrdimo da takve predstave proističu iz pogrešnog shvatanja razvoja i učenja. I iz činjenice da je teško priznati da se uspeh i neuspeh izgrađuju u društvu. Zbog toga je hitno potrebno da zajedno kritički analiziramo mehanizme društvene diferencijacije i hijerarhizacije; da razumemo i objasnimo nasilje rasprostranjeno u školi i u svim drugim institucijama, a koje pogoduje održavanju nejednakosti.

– Prenošenja znanja sa razumevanjem: to shvatanje primorava učitelje da budu dovoljno umešni da popune prostor koji deli onoga ko ne zna od znanja koja treba da dostigne; to shvatanje opravdava i pojačava nejednakost shvaćenu kao nešto što je dato samo po sebi; posledica je to što potčinjeni odustaju od znanja za koja misle da su im nedostupna.

Naprotiv, treba se uzdati u istraživanje i pedagošku inventivnost da bi se izgradilo bratstvo iz koga će se roditi emancipacija; u uzajamno razumevanje između učenika i ostalih aktera u školi; u solidarnost u učenju; u sposobnosti nastavnika da sprovedu planove koji omogućuju svima da uspeju zajedno.

– “Lepo ponašanje” kao novi vid normiranja. Ono ima za cilj da svakoga usaglasi sa slikom idealizovanog učenika, koji je “po prirodi” tačan, revnostan i vredan, koji svojevoljno učestvuje u životu škole i koji je “srećom” potpuno lišen kritičkog duha!

Nasuprot tome, mi želimo da stvorimo prostor za mišljenje i delatnost gde upitanost izaziva čuđenje, znatiželju i zadovoljstvo u zajedničkom učenju. Potraga za smislom je pokretač svakog vida učenja i put ka sticanju individualne i kolektivne emancipacije.

–  Uverenje da je takmičenje izvor motivacije, da podstiče učenje, da opravdava napore i žrtve, tako što razdvajaja zadovoljstvo i rad.

Izbegavajući bilo kakvo ukalupljivanje, mi želimo da kroz saradnju ujedinimo zadovoljstvo i rad, da podstičemo otkrivanje, da uvažavamo svačije iskustvo, da negujemo empatiju.

–  Sistem selekcije koji aktivnost učenika usmerava ka dobijanju dobrih ocena, a ne ka sticanju i utvrđivanju znanja; on tako stvara konkurenciju među učenicima i dovodi u ćorsokak kako učenike iz najširih narodnih slojeva, tako i samu demokratiju.

Preko je potrebno da najzad razdvojimo kontrolu i evaluaciju. Da evaluaciju počnemo da shvatamo kao nešto čime se osmišljava delatnost, i to na osnovu analize pređenog puta i puta koji tek treba preći; da probudimo kritički duh; da osmislimo nastavne situacije koje nastavnicima i učenicima omogućuju da osete koliko je rad važan za učenje, i to rad koji se obavlja u klimi poverenja i bez straha od osude; da cenimo i vrednujemo napor učenika.

Sada kada smo stekli svest i uverenja, potrebno je da činjenično stanje i svoje predloge pretvorimo u dela.

 

Težnje škole

S utopije na delo

Potrebna nam je ambiciozna škola, koja sve učenika smatra inteligentnim i jednakim.

Škola koja se zasniva na razboritosti i realističnosti: koja se poziva na razboritost nasuprot trenutnoj ljudskoj zbrci i na realističan odnos prema stečenim znanjima i iskustvima. Da bi se postigao uspeh, treba se osloniti na to što je postignuto, kao i na energiju koje se već ispoljava i samo želi da bude dodatno upotrebljena u toj zajedničkoj utopiji, i u oblasti učenja i u oblasti obrazovanja građana.

Škola koja ohrabruje i podstiče znatiželju, čuđenje, duhovitost, neobične događaje, nepredvidljive susrete, stvaranje, intelektualno previranje, nered koji dovodi do novih otkrića, koji daje sigurnost da se prevaziđe strah, da se prihvate nejasnoće i neizvesnost pre nego dogme; da se neprestano podstiče želja za učenjem, da se postavljaju vlastita pitanja i da se ona suočavaju sa tuđim pitanjima, da se odoli svakoj vrsti uticaja.

Škola koja postavlja izazove, probleme koje treba rešiti, teškoće koje treba prevazići: to zahteva da osoba pokrene svoju energiju, inteligenciju i ljudskost, jer tada napor obećava da će se vrata otvoriti, da će se postići nenadani uspeh, da će se znanje unaprediti, da će se steći nove veštine, da će se doživeti neočekivane pustolovine, da će se dostići emancipacija.

Škola koja ne uspostavlja hijerarhiju između nastavnih predmeta, koja odbija podelu na manuelno i intelektualno i koja, naprotiv, u svakoj nastavnoj situaciji ume da iskoristi delovanje ljudskog mišljenja. Škola koja ne nudi sterilna znanja u ime navodne nepristrasnosti, već učenicima osvetljava polemičnu prirodu svakog raskoraka u znanju i mišljenju.

Škola u kojoj se znanje deli sa drugima, u kojoj se sa radošću uči i stvara zajedno, u kojoj se hrabro kroči putevima kojima su išli naši prethodnici i učestvuje u onome što predstoji, a to je zajednička izgradnja i oblikovanje sveta.

Škola u kojoj su svi sposobni, škola koja teži tome da svako postigne najviše što može zahvaljujući saradnji, uzajamnom pomaganju i visokim ciljevima. Škola jednakosti na delu, a ne na rečima.

Naša je odgovornost da izgradimo takvu ambicioznu školu koja sve učenike smatra inteligentnim i jednakim.

PRVIH 100 POTPISNIKA

Pour signer

Pour signer au nom d’un collectif, d’une association…

Consulter la liste des autres signataires

Le texte en pdf